Marina Raguš: Između Skota i Rogozina

S koje strane Gvozdene zavese će Srbija biti kada Beograd, u stvari, postaje regionalni centar međunarodne obaveštajne zajednice?

Piše: Marina Raguš

Ambasador SAD, Majkl Kirbi završava svoj mandat brojnim intervjuima za domaće medije u kojima je (iz)rekao sve ono što očito nije mogao tokom mandata.

Ništa novo!

Većina diplomata velesila, sila i onih manjih država akreditovanih u Srbiji manje-više (u)rade isto.

Na kraju!

Tako smo, konačno, saznali Kirbijev stav i o medijima u Srbiji u atmosferi pravog medijskog rata: „Mnogo je medija, a malo para. Svi žive od oglašavanja. Mnogo je manje novca od oglašavanja nego što je bilo 2008. godine. Kada gledate novine ovde u Srbiji, Beogradu, imate mnogo više novina u Beogradu, nego u Njujorku što se štampa. I ja se pitam kako sve te novine preživljavaju? I onda se pitam: je l’ to samocenzura, je l’ vam neko ćušne malo džeparca odnegde sa strane, kako je to moguće? Kako da napravite novine poput Njukork Tajmsa? Nekad je Politika bila kao Njujork Tajms, bila je temeljna novina, dobro informisana. Bila je pouzdana. Mislim da srpski građani treba da imaju takve novine, jer onda mogu bolje odluke da donesu“ između ostalog izjavio je u intervjuu za „podružnicu“ CNN-a u Srbiji-N1, odlazeći američki ambasador Kirbi.

Naravno, ni reči o tome, a trebalo je, ko i kako upravlja Tajmsom, i da li je i ovaj visoko tiražni brend u potpunosti oslobođen „naloga, pritisaka, instrukcija“?

Ali, dobro. Nismo ni očekivali...

Međutim, s druge strane, za očekivati bi bilo da se ambasadoru uputi pitanje kako je moguće da strana ambasada u jednoj zemlji učestvuje u dodeli nagrada za istraživačko novinarstvo?!

Recimo.

Ove godine, ako se ne varamo, deseti put zaredom, u organizaciji s NUNS-om (!) američka ambasada dodelila je pomenutu nagradu.

Pitamo se: kako bi Amerika reagovala da, recimo, ambasada Ruske Federacije uradi u SAD, ne daj bože, nešto slično?

Može se...

Ovo je Srbija.

Mala i (o)siromašena zemlja.

Treba (pre)živeti.

Samo bez zamagljivanja, molim!

Koga pare, toga muzika.

I, nagrade!

Tol’ko o nezavisnom istraživačkom novinarstvu.

Ovde je bitno pomenuti da je isti ambasador, koliko pre godinu dana izjavljivao da situacija u medijima i nije baš tako i toliko crna kako je mnogi predstavljaju.

Šta se to, onda, promenilo u poslednjih godinu dana?

Ali, dobro. Ambasador Kirbi je u odlasku. I, nekako nam se već čini, da i ono što nam je delovalo grubo i neprimereno mešanje u unutrašnje (ne)prilike u Srbiji – biti trivijalno u poređenju s sledećim mandatom američke diplomatske misije u Beogradu.

Već početkom 2016 Kajla R. Skot počeće svoj ambasadorski mandat.

Ukoliko sudimo samo po njegovoj biografiji, da se naslutiti da Srbija ulazi u period kada će jedan od najvećih izazova biti odnos prema Ruskoj Federaciji!

Opet, šta to sve Srbija mora da promeni?

To je i uostalom najavio odlazeći Ambasador Kirbi. Prema njemu, Srbija treba dobro da razmisli kako da koncipira svoje odnose s Rusijom, jer to od nje očekuje Amerika?! To od nje zahteva Brisel kao jednu od 35 stepenica do... Članstva!

Ko je Kajl R. Skot?

Kajl Rendolf Skot nominovan je 15. septembra odlazeće godine za budućeg Ambasadora SAD u Srbiji. I, to je prema pisanju američkih onlajn medija, prvi takav angažman za eksperta za Istočnu Evropu i Rusiju.

Skot je 1979. diplomirao na državnom univerzitetu Arizone na odseku nemački jezik i književnost. Drugi jezik bio je ruski. Potom upisuje Tanderbrd školu za globalni menadžment, gde studira međunarodni biznis i finansije.

Početak njegove karijere za Stejt Dipartment uključuje Hrvatsku, Izrael i Švajcarsku.

Udaljava se od diplomatske karijere 1994, kada počinje s radom u oblasti nacionalne bezbednosti na Huverovom Institutu na Stenfordu.

Dve godine kasnije, 1996, vraća se aktivnoj diplomatskoj službi kao politički savetnik u Ambasadi SAD u Moskvi i 1999, odlazi na istu poziciju u Budimpeštu.

Sledeća pozicija budućeg ambasadora SAD u Srbiji je savetnik pri američkoj misiji u Briselu, 2003. godine.

Unapređuje rad s međunarodnim organizacijama koji kapitalizuje 2005, postavljanjem na mesto zamenika šefa misije OEBS-a, sa sedištem u Beču.

Četiri godine kasnije vraća se u Vašington na mesto direktora Kancelarije za odnose sa Rusijom.

U njegovom mandatu SAD i Rusija počinju pregovore oko START-a sa Iranom, u ograničavanju iranskog nuklearnog potencijala.

U periodu 2011-2014. obavljao je poslove generalnog konzula u Milanu, odakle ide na predlog Stejt Dipartmenta u Maršalov Fond.

Govori, ruski, nemački, italijanski, francuski, hrvatski i mađarski jezik.

Mediji u Srbiji spekulišu, na temu odnosa sa Rusijom, da će Skot biti najagilniji u smanjenju ruskog uticaja u Srbiji. Sve su prilike da će lepeza rada ovog diplomate biti višeznačna, kako se odnosi na međunarodnoj sceni budu usložnjavali.

A, oni će se još više komplikovati i u to nema sumnje.

Dok se sve manja, nestabilnija i siromašnija Srbija i dalje nada da će moći da balansira do konačne preraspodele zona nacionalnih interesa velikih sila.

Kako god, jasno je da je Amerika poslala jakog i iskusnog diplomatu (oda)šaljući tako poruku da se s obe noge vraća na Balkan.

Tačnije - u Srbiju.

Ništa manje kao i sama Rusija, koja je još u oktobru postavila potpredsednika ruske Vlade, nekadašnjeg Ambasadora Rusije pri NATO Dmitrija Rogozina na čelo međuvladinog rusko-srpskog komiteta.

Dakle, pritisci i okršaji tek predstoje na geopolitičkoj osi Bliski Istok-Balkan.

Ukoliko tome dodamo, da je i sam Vatikan za ambasadora u Beograd poslao svog vrhunskog diplomatu, nadbiskupa Lučijana Surijanija, inače zaduženog za praćenje i koordinaciju rada svih diplomatskih predstavništava Vatikana širom sveta; kao i da je u Hrvatskoj kardinal i zagrebački nadbiskup Josip Bozanić i smenjen sa čela Biskupske komisije Hrvatske biskupske konferencije za odnose sa državom jer se, kako hrvatski mediji spekulišu, najmanje meša u pitanje „vere“ dok mu je politika postala karijerna pasija. Čak, spekulacije idu dotle da navode da je razlog ovakve odluke bila i otvorena podrška Karamarku, HDZ-u  kao i posredovanje da Most u maratonskim pregovorima prevagne na tu stranu.

Okolnosti, ljudi i događaji postaju jasniji.

Svi osim jednog: s koje strane Gvozdene zavese će Srbija biti  u okolnostima kada Beograd, u stvari, postaje regionalni centar međunarodne obaveštajne zajednice?

Svako poređenje s prethodnim podelama uloga u periodu starog „dobrog“ Hladnog rata neumesno je iz više razloga. Pomenimo samo da stare Juge nema. I, možda pre svega, politički naslednici Broza sve i da hoće (a hoće) ne poseduju dovoljne i preko-potrebne „majstorske“ veštine neophodne za rukovođenje tampon zonom na uzavrelom Balkanu.

A, i ko kaže da će ovaj put Balkan biti tampon između Istoka i Zapada?

Možda je sudbina Balkana sasvim drugačija?

Ali ono što je konstantna u pregrupisavanju velikih, jeste upravo ta prastara diplomatska igra koja po pravilu najavljuje da se „nešto veliko i krupno“ za sudbinu Balkana sprema.

I u tom velikom spremanju, Beograd i Srbija, Banja Luka i Republika Srpska imaće (nažalost) ključno mesto.

Toliko ključno, da ćemo želeti da ga „preskočimo“...

Makar, ovaj put!